Dok vetar ti mrsi uvojke kose duge, pitam se zašto su tako divni i lepršavi i zašto mi um mute?
Nisu krivi ni Vetar, ni Sunce, već ova glava luda.
Sve je u njoj zbrkano, pobrkano, pomućeno i skučeno, a tebe je tamo najviše. Zamisli.
Tvoj glas, tvoj stas, oči i smeh, sve.
Meni je to dovoljno. A i sta ću ? Ljubav me pogodila i to gde bas sada?!
Vreme je da otkrivam svet, da letim sa cveta na cvet, da obidjem planetu, kao pčela u jednom letu.
Noge mi ne miču ni metar napred, nazad.
Stojim kao kakv kip u temelju ove zemlje.
Stojim zaslepljen, ne od Sunca , peska što ga vetar nosi, nego zbog tvojih uvojaka koji skakuću od sreće. Eh, blago njima, oni su ti uvek kraj lica. ❤️
No comments:
Post a Comment