Ostajem jak, a raspao bih se

'Dušo, ostajem jak, a raspao bih se. Dok gledaš sa strane, sva si u zabludi, žurbi, srećna.. Raspao bih se... 

A čuvao sam nežni cvetak, potom ga pustio iz svog skloništa, a nisam ni slutio da bi se moj cvetak u bilo čijoj bašti smestio. A eto, desilo se i to. Tu si. U tuđoj bašti, sva procvetala, bela, lepa, možda lepša nego ostalim danima. A ja sam samo u prolazu. Gledam, gledam kako blista moja nežnica, moj anđeo. Ja ću te uvek voleti, cvete moj lepi, uvek biti tu ako te u toj bašti vetrovi povređuju ili pak Sunce koje te miluje previše opeče. Biću tu da zalečim rane, da ljubim i milujem. '

.. Ee tako sam samo stajao. Ona se udavala, cepalo mi se srce, srećnik je taj, pravi srećnik. Uzima blago pod svoje okrlje, osvaja čitavu planetu samo jednim potpisom. Hteo sam da zaplačem, čak i da je otmem, sklonim, čuvam za sebe. Ali nisam. Znam da bi me mrzela. Ne bi me ni pogledala.

Srce mi se popelo do grla, osušenog i prepunog trnjem. Boli me, a rane su sve dublje i bolnije.. Dok je gledam, dok me ne primećuje.. Dok je srećna sa drugim. Neka sam proklet, ako ne čekam zauvek.

I čekam. Čekam i čekaću. Zato što srce samo jednu zavoli i za druge oslepi. Tako sam i ja slep za druge. Samo nju vidim. Samo nju sanjam. 

To ti je ljubav. Samo sa jednom želiš sreću.