NISU KRIVI NI VETAR, NI SUNCE

Dok jutarnji zrak miluje ti belo lice, ljubomorno ga posmatrajući, pitam se zašto to nisam ja.
Dok vetar ti mrsi uvojke kose duge, pitam se zašto su tako divni i lepršavi i zašto mi um mute?
Nisu krivi ni Vetar, ni Sunce, već ova glava luda.
Sve je u njoj zbrkano, pobrkano, pomućeno i skučeno, a tebe je tamo najviše. Zamisli.
Tvoj glas, tvoj stas, oči i smeh, sve.
Meni je to dovoljno. A i sta ću ? Ljubav me pogodila i to gde bas sada?!
Vreme je da otkrivam svet, da letim sa cveta na cvet, da obidjem planetu, kao pčela u jednom letu.
Noge mi ne miču ni metar napred, nazad.
Stojim kao kakv kip u temelju ove zemlje.
Stojim zaslepljen, ne od Sunca , peska što ga vetar nosi, nego zbog tvojih uvojaka koji skakuću od sreće. Eh, blago njima, oni su ti uvek kraj lica. ❤️