Nadam se da ne sanjam

Isprepletenih prstiju dočekali smo i ovo jutro. Zraci Sunca počinju da naviru kroz pukotine izmedju zavesa, a na tvom se licu stvara mali osmeh, bez ikakvih zvukova, samo jedna mala krivudava linija. Lepo ti stoji kao i svaka obična stvar, uobičajena, ona koja čini tvoju celinu.
Deluješ zadovoljno, srećno i  možda malo ošamućeno. Pogled ti luta prvo po sobi, a onda pronalazi moj. Gledamo se tako par trenutaka, koji kao da traju večno i kao da vreme staje,a ti prekidaš čaroliju i naglo se okrećeš, a lice ti nestaje na drugoj strani. A znao sam da nisi ranoranilica i da bi volela da je vec podne. Znam i kako voliš najviše da spavaš. Zato te i grlim čvrsto oko struka, kao sto voliš i tonemo tako ponovo u san. I samo se molim da se ne probudim sam i ne ispadne da sanjam najlepše snove, a u njima ženu koju volim.